Jedno jutro me na tebe podseti

  Vreme leti, jako brzo. Ljudi dolaze i odlaze, a pravi prijatelji ostaju, barem tako kažu.  Tog jutra probudila sam se sva u suzama, sećajući se najlepših trenutaka koje sam provela sa njom, Shvatila sam da je kraj osmog razreda i da nećemo i dalje biti u istom odeljenju, u istoj školi, Da se možda nećemo družiti kao sada, ovih nekoliko godina. Da nećemo sedeti u istoj klupi, u istoj učionici. Da nećemo biti na istom mestu u isto vreme. Možda, a možda ipak ne. Možda nas putevi neće razdvojiti. Možda će nas ponovo spojiti. Dosta je pitanja na koja ću ubrzo dobiti odgovor. Sećam se tih nezaboravnih dana. Taj smeh, to druženje. Sećam se tog dana kada smo se upoznale. Bile smo male i neozbiljne. I to sve pašće u vodu. Razdvojiće nas kraj osmog razreda. Razdvojiće nas putevi naše budućnosti. Možda će nas čak i gradovi deliti. Tog prolećnog jutra dok je sunce sijalo, a ptice pevale svoje melodije, ja sam sedela i plakala. Zašto mora doći taj dan? Zašto će doći vreme kada trebamo reći "zbogom"? Brine me to što će na mom mestu neko drugi doći. Možda će doći neko sa kim će više vremena provoditi. Pitam se da ćemo zaboraviti jedno drugo posle nekog vremena. Da li će nam biti potrebne godine ili možda meseca. Ko zna? Nadam se da do toga neće doći. Da ćemo i dalje biti prijatelji, ne poznanici, i da ćemo i dalje biti u kontaktu.
  Vreme leči sve, ali uništena prijateljstva nikad. Ona uvek budu urezana u srcu, zbog toga bolje da ih više nikada i ne bude.