Prijateljstvo iz Osnovne škole

  Nekada smo brojili dane do početka letnjeg raspusta, a sada brojimo dane do našeg rastanka i našeg novog početka.
  Kažu da je osam godina punočekanja, ali meni su prošli jako brzo. Sećam se našeg prvog školskog dana, u prvom razredu. Sećam se mešavine stidljivosti i uplašenosti na našem licu. Taj dan ponovo će doći, za nekoliko meseca. Za ovih osam godina videla sam dosta prijateljstva koja se dugo nisu zadržala. Svakog učenika iz mog odeljenja mogu opisati u nekoliko reči. Znam na koga se mogu osloniti, kome reći tajnu i koga ne dirati kada je nervozan. Te osam godine bile su jedan veoma lep period, i ako nije sve uvek bilo u najboljem redu. Nakon ovih preostalih nedelja neću ih više nikada videti zajedno. Vreme je da se oprostimo jedni od drugih. Vreme je da im kažemo "zbogom", ali ne za zauvek. Možda će nas putevi jednog dana spojiti. Bilo je dosta neprijatnosti među nama, ali tek sada shvatamo šta smo do sada imali. Shvatamo da smo imali na koga da se oslonimo u svako doba dana i noću. Sa njima smo delili prošlost, lepe i ružne trenutke. Delili smo klupe, olovke i gumice. Doći će dan kada će na našem mestu doći neki drugi naš vršnjak. Dan kada više nećemo ni reći "ćao" na ulici. Ljudi dolaze i odlaze, a samo pravi prijatelji će ostati. Oni su tu za nas i biće tu nakon mnogo godina.
  Sada je kraj sasvim blizu, jer se opraštamo od veoma bitnih ljudi. Naših prijatelja.

Jedno jutro me na tebe podseti

  Vreme leti, jako brzo. Ljudi dolaze i odlaze, a pravi prijatelji ostaju, barem tako kažu.  Tog jutra probudila sam se sva u suzama, sećajući se najlepših trenutaka koje sam provela sa njom, Shvatila sam da je kraj osmog razreda i da nećemo i dalje biti u istom odeljenju, u istoj školi, Da se možda nećemo družiti kao sada, ovih nekoliko godina. Da nećemo sedeti u istoj klupi, u istoj učionici. Da nećemo biti na istom mestu u isto vreme. Možda, a možda ipak ne. Možda nas putevi neće razdvojiti. Možda će nas ponovo spojiti. Dosta je pitanja na koja ću ubrzo dobiti odgovor. Sećam se tih nezaboravnih dana. Taj smeh, to druženje. Sećam se tog dana kada smo se upoznale. Bile smo male i neozbiljne. I to sve pašće u vodu. Razdvojiće nas kraj osmog razreda. Razdvojiće nas putevi naše budućnosti. Možda će nas čak i gradovi deliti. Tog prolećnog jutra dok je sunce sijalo, a ptice pevale svoje melodije, ja sam sedela i plakala. Zašto mora doći taj dan? Zašto će doći vreme kada trebamo reći "zbogom"? Brine me to što će na mom mestu neko drugi doći. Možda će doći neko sa kim će više vremena provoditi. Pitam se da ćemo zaboraviti jedno drugo posle nekog vremena. Da li će nam biti potrebne godine ili možda meseca. Ko zna? Nadam se da do toga neće doći. Da ćemo i dalje biti prijatelji, ne poznanici, i da ćemo i dalje biti u kontaktu.
  Vreme leči sve, ali uništena prijateljstva nikad. Ona uvek budu urezana u srcu, zbog toga bolje da ih više nikada i ne bude.

Govoriti o ljubavi, znači pomalo voleti

  Život je sastavljen od trenutaka ljubavi, i život bez tih trenutaka je besmislen.  Govoriti o ljubavi, to znači pomalo voleti. Nije ljubav samo reći "volim te", ljubav se dokazuje i najmanjim sitnicama. Nije bitno da li je to kocka čokolade, zagrljaj ili poljubac u obraz. Svaka sitnica je jako vredna. Vredan je taj trenutak. Ljubav je provesti dan sa najmilijima. Ljubav je voleti nekog onakvog kakav jeste. Ona se dešava prema osobama sa kojima provodimo vreme, i koji nam prirastu srcu. Nije bitno da li je ljubav prema roditeljima, baki, deki, simpatiji ili kućnom ljubimcu. Ljubav se desi kada se najmanje nadaš. Ljubav je sanjati dragu osobu. Kažu govoriti o toj reči, znači pomalo voleti, što je istina. Ona može usrećiti ljude "kamenog srca". Svako bi voleo biti voljen, a da bi voljen bio moraš i voleti. Ne pružaj ruku za nešto, ako tu istu ruku nisi nikom pružio da nešto daš. Makar i za malo ljubavi. Ona može biti prijateljska, roditeljska ali i dečija. Kao što dete misli da voli svoju prvu simpatiju.
  Lako je voleti, samo je pitanje provedenog vremena sa tom osobom. Ali i ljubav se mora održavati zagrljajem ili kockom čokolade.

Poslednja ekskurzija sa dobrim drugarima

   Rastanak, reč koja svaki put gorko odzvoni u ušima, i na čije se izgovaranje uvek okrenem u pravac odakle je potekla.
   Sećanje me vraća osam godina unazad, preživljavam sva kao i tada, stojim na mestu kao i tada, ali postoji jedna razlika, tada sam pisala o sreći koja me je osipavala kao đaka prvaka, a sada o uspomenama i sećanju iz škole, iz osmogodišnjeg druženja. Rastaćemo se za nekoliko meseci. Drugovi i drugarice otići će svuda po svetu. Tek ćemo se ponekad sresti i setiti se školskih dana. Ovo nam nije jedini rastanak u životu, sigurno će ih biti još mnogo, ali ovaj je možda najteži. Ne rastajemo se samo sa drugovima, drugaricama i nastavnicima, već i od detinjstva koje je bilo u nama. Postajemo odrasli i postajemo nosioci svoje sreće. Skup drugova i drugarica koji su se u osnovnoj školi družili sada ih sudbina razdvaja. Baca ih u različite puteve života. Uspomene iz detinjstva motaju nam se po glavi. Prvi stepenik odrastanja smo prešli, i polako idemo ka drugom. Na prvom stepeniku su se desile prve ljubavi. Zajedno smo prošli prve probleme, nevolje, zajedno smo maštali, sanjali. Boli saznanje da više nećemo sedeti u ove školske klupe i da nećmo proći hodnicima naše osnovne škole. Svi naši nestašluci nestaće u magli. Prošao je dan, prošle su i godine, doći će i zadnji čas, odzvoniće zadnje zvono u osnovnoj školi. Doći će vreme kada moramo jedno drugom da kažemo "zbogom" i krenuti odabranim putem. Da li ćemo se nekada sresti? Da li ćemo ponovo biti zajedno na ovom mestu? Da li ćemo se prepoznati? Ko zna?
   Ostaće nam jedino zakletva da nećemo zaboraviti prošlost iz osnovne škole i da će nas uvek pratiti.